Drugi Pišu

Srpska zajednica na Fejsbuku traži javno izvinjenje kontroverzne komičarke, Čelsi Hendler (Chelsea Handler), zbog komentara o Srbiji i Srbima koje je, zajedno sa svojim gostima, saopštila u emisiji emitovanoj 20. juna.

Tema razgovora u emisiji “Chelsea Handler Lately” koja se emituje na zabavnom satelitskom TV kanalu “E!” bio je katastrofalan  koncert  kontroverzne zvezde Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse) u Beogradu. Čelsi Hendler i njeni gosti (Chris Franjola, Natasha Leggero i Greg Proops) kritikovali su pevačicu i njen nastup, a Hendlerova je pročitala i izjavu srpskog ministra odbrane Dragana Šutanovca koji je nastup Vajnhausove okarakterisao kao sramotu i razočarenje.

“Pa šta, i vaša zemlja je to isto”, kazala je Hendlerova komentarišući ministrovu izjavu.

Srpska zajednica putem Fejsbuka, odnosno stranice, sada poziva na bojkot TV programa i traži da se Hendlerova javno izvini. U 16 sati po srednjeevropskom vremenu, Fejsbuk peticiji se pridružilo više od 36 hiljade korisnika.

Nastup Hendlerove komentarisao je na svojoj Fejsbuk stranici i srpski minister odbrane:

“Neduhovito, bahato, površno, ružno… Komentarisati jednu zemlju ili narod mogu samo oni koji o nama ništa ne znaju ili žele da nas uvrede i izazovu našu pažnju i gnev!… Glavu gore, idemo dalje, ako već ne znaju ko su bili Tesla, Pupin, Milanković… naučiće ih Novak Đoković!” – napisao je Šutanovac.

Komičar Greg Prups (Proops) je to već učinio putemTwittera:

“Draga Srbijo, šalili smo se. Molim te da primiš moje izvinjenje” objavio je Prups na svom mikroblogu.

Za sada nema zvaničnih komentara od Hendlerove i produkcijskih kuća NBC/Universal i E!

Glas Amerike

Facebook planira da pokrene muzički streaming servis za slušanje i deljenje muzike sa prijateljima. Čini se da je Facebook spreman za korak dalje – ovu društvenu mrežu korisnici već koriste za deljenje fotografija i videozapisa i na njoj provode sate igrajući online video igre, a sada su se na internetu pojavile informacije da Zuckerberg na fejsu planira da pokrene muzički servis.

U pokretanju ovog servisa sarađivaće sa kompanijom Spotify – koja već omogućava deljenje pesama sa prijateljima na Facebooku i druge “društvene aktivnosti”, a s vremenom verovatno i sa drugim muzičkim servisima, s tim da se muzika neće skidati na kompjuter, već će se streamati sa mreže.

Ovime će korisnici dobiti još jedan razlog da što više vremena provedu na najpopularnijoj društvenoj mreži na svetu čime se, naravno, dodatno povećavaju mogućnosti oglašavanja i zarade na njoj. Muzički servis integriraće se u Facebook tako da će se u levom stupcu gde se sada nalaze kategorije Novosti, Prijatelji i Slike pojaviti kategorija Muzika.

Klikanjem na ovu kategoriju otvoriće se posebna konzola na kojoj će se moći slušati muzika, a biće tu i spisak svih pjesama koje su slušane na nekom od servisa, kao i popis najslušanijih pesama. Takođe, ovde će se nalaziti i informacije o pesmama koje su slušali vaši prijatelji, a koje ste im preporučili direktno ili na svom zidu te će se nalaziti i spisak vama preporučenih pesama koje se mogu odmah i preslušati.

Od ostalih opcija koje će se nalaziti ovde, treba izdvojiti i spiskove najboljih pesama i albuma, kao i poslednje slušane pesme vaših prijatelja te “happening now” kućicu gde će se prikazivati trenutne aktivnosti i pesme koje slušaju Facebook prijatelji. Iako ideja deljenja muzike, pesama i albuma koje slušamo nije nova – čak je i Apple pokrenuo Ping, muzičku društvenu mrežu integriranu u iTunes, sigurno je da joj je na Facebooku garantovan uspeh.

Naime, s obzirom na broj prijatelja koje imamo u virtuelnom svetu i kako sa dobrim delom njih delimo i sličan/isti muzički ukus, pronalaženje nove i kvalitetne muzike sada će nam biti olakšano i dostupno na jednom mjestu, prenosi Dnevnik.hr.

Za više detalja trebaćemo sačekati službenu objavu iz ove kompanije kada ćemo saznati hoće li Facebook Music usluga biti dostupna i na našem tržištu ili će, kao i iTunes, biti rezervisana samo za neke “odabrane” zemlje. (BizLife/vijesti.ba/dnevnik.hr)

Sajt je urađen zahvaljujući Američkoj agencija za međunarodni razvoj (USAID). Sve se vodi kao donacija američkog naroda Skupštini ”kako bi se povećala transparentnost jedne od najznačajnijih institucija Srbije”. Parlament se tako kreativno ”razmahnuo”. To su poželeli i u pojedinim resorima, iako nisu obezbedili pomoć prijatelja, već su novcem iz kase ministarstava naručili skupe sajtove.

”RENOVIRA” SE I SAJT VLADE
Od šefa Vladine kancelarije za saradnju s medijima Milivoja Mihajlovića saznajemo da se i u Nemanjinoj spremaju za skoro ”renoviranje” sajta i da će se prvo obratiti Upravi za zajedničke poslove republičkih organa. On kaže da je sadašnji sajt Vlade postavljen 2004. godine, ali ne zna po kojoj ceni. Mihajlović objašnjava da su sve državne institucije dužne da raspišu tender ukoliko žele novi sajt. Jer, reč je o nabavkama vrednijim od 200.000 dinara.

Tako je procurelo da je sajt ”Očistimo Srbiju”, koji je pod kapom ministra Olivera Dulića, plaćen 25.000 evra, dok je nekadašnji ministar Slobodan Milosavljević za veb-prezentaciju namenio čak 38.000 evra. Uz to, Dulićev sajt odmah su oborili hakeri, dok je Milosavljevićev dugo čekao da proradi.

U više firmi, specijalizovanih za ovaj posao, dobili smo slične odgovore: izrada sajta košta od nekoliko stotina do više desetina hiljada evra, u zavisnosti od potrebe klijenta. Vrlo solidna prezentacija, koja sadrži nekoliko stotina stranica, ankete, foto-galeriju, video-zapise, pa i verziju za mobilne telefone, može da se napravi i za desetak hiljada evra.

Državne institucije, inače, potpuno besplatno mogu da dobiju sajt, jer za to postoji posebna služba. Pri Upravi za zajedničke poslove republičkih organa, u Sektoru za informaciono-komunikacione tehnologije, radi 50 ljudi sposobnih da urade sajtove. Ove godine je za njihov rad, nabavku kompjutera i druge opreme, izdvojeno oko 25 miliona dinara.

“Preko nas se sada obavlja kompletna internet-komunikacija 70 institucija: predsednika države, Vlade, ministarstava i uprava. Kod nas su serveri zaštićeni”, objašnjava Novica Antić, direktor Uprave koja raspolaže sistemom zaštite, čije trogodišnje korišćenje košta 13 miliona dinara.

U Upravi saznajemo da im se poslednjih godina nijedno ministarstvo nije obraćalo sa zahtevom da im urade sajt. Oni ističu da su u mogućnosti da naprave jednostavnije prezentacije, pa veruju da se zato obraćaju firmama.

Stručnjaci Uprave su, ipak, dosad postavili sajtove Državnog veća tužilaštva, Kancelarije nacionalnog saveta za decentralizaciju, Saveta za osobe za invaliditetom, završavaju sajt Kancelarije za saradnju s Hagom… Naravno, sve besplatno. (izvor: novosti.rs)

Sajbermobing je relativno nov fenomen, ali je sve pristuniji u “onlajn svakodnevici”. Naime, internet korisnicima u Nemačkoj sve češće prete anonimusi. Neretko pretnje preko neta, postaju realnost.

Samo u nemačkoj pokrajini Severna Rajna Vestfailja, svaki treći adolescent suočava se sa sajbermobingom, pokazuju poslednja istraživanja. Aleksandar ima 12 godina. Već šest sedmica ne ide u školu. Jedan učenik škole u koju i sam ide mu je pretio – preko interneta. Sve je počelo kada je na internet sajtu za socijalno umrežavanje ŠulerVZ objavio jednu poruku, doduše na pogrešnu adresu. Na odgovor nije morao dugo da čeka.

“Onda je on napisao kako bi mogao samo da razmišljam o tome, šta bi mi se u školi moglo dogoditi. Ja sam zatim odgovorio. Izvini, poruka nije bila tebi namenjena. Usledio je odgovor. Loše si sreće. A onda sam prekinuo diskusiju, jer sam se plasio šta će dalje napisati“, priča Aleksandar.

Ali ono što se desilo u komunikaciji na internetu, pretvorilo se u neprijateljstvo u školskom dvorištu. Međutim, mobing je nastavljen pre svega na internetu. “On mi je onda poslao poruku. Sutra ću te tući sve dok ne budeš završio u bolnici i dok ne budeš preminuo.”

Sve to vreme, Aleksandrova majka još uvek ne zna šta se dešava. U jednom trenutku njen sin počinje čudno da se ponaša i ne želi da ide u školu. Govori kako je bolestan.
“Svakog dana je pokazivao neke znake bolesti. Nisam ga takvog do tada poznavala. Govorio bi, boli me stomak ili glava. Loše mi je, povraćao sam. Sve po cenu da ne ode u školu. To je izazvalo sumnju da nešto nije u redu. Loše ocene ili ko zna šta“, kaže Aleksandrova majka.

Karmen Trenc je pedagog i već dugo se bavi problemom mobinga među decom i mladima. Ona tvrdi da je to ozbiljan problem, koji nije prisutan samo na internetu. Oko 80 odsto žrtava mobing doživljava i u stvarnom životu. Napadač se ne krije uvek iza lažnog identiteta na svetskoj globalnoj mreži. Razlika između mobinga na internetu i onog u stvarnosti ipak ima. Karmen Trenc o svemu tome kaže:

“To znači da više nemate nikakvu zaštitnu zonu. Ako ste imali problema sa mobingom u školi, ranije ste mogli reći, pa dobro, barem kod kuće imam svoj mir. Sada to maltretiranje zalazi u privatnu sferu. I to se sve odvija veoma brzo.”

Mobing u školi, do sada se odvijao relativno sporo

Internet je svemu tome dao drugačiju dinamiku. Drugo, mogućnost anonimnog mobinga svakako olakšava pribegavanje maltretiranju preko interneta.

Budući da o mobingu sa kojim se njen sin suočavao nije ništa znala, Aleksandrova majke je uprkos njegovom opiranju insistirala na njegovom odlasku školu. Ali i na odlazak lekaru. Međutim, ni njima ne polazi za rukom da prepoznaju tipične simptome jedne žrtve sajber-mobinga.

“Uveče bi odbijao da večera. Primetila sam da je bio budan i u tri, četiri sata ujutru. Nije mogao da spava. Uporno je pokušavao da bude bolestan, kako narednog dana ne bi morao u školu. Ujutru bi delovao emotivno rastrojen.”

Majke je bila sve zabrinutija, jer nije uspevala da otkrije zašto se njen sin najednom drugačije ponaša. Sve teže je uspevala da dopre do njega. “Zapitkivala bih ga uvek iznova, jel nešto nije u redu? On je uvek odgovarao odrično. Sve se promenilo onog trenutka, kada sam jednog dana otišla do škole kako bih ga posle nastave povela kući. U jednom trenutku je zaplakao. Počeo je da mi prebacuje, zašto sam došla tako kasno, a da sam pri tome došla samo dva minuta kasnije od dogovorenog. Tada je počeo da priča.”

Priča o mobingu za Aleksandrovu majku bila je potpuno iznenađenje

Bila je šokirana. Karmen Trenc kaže da je Aleksandrovo ponašanje tipično za jednu žrtvu sajber-mobinga. “Delom zato što ljudi u takvim situacijama veruju da niko ne može da im pomogne, a i stide se zbog svega što im se događa. Razgovor o tome, čini im se, neprikladnim, kao da će se problem dodatno pogoršati.”

Šta je to što nekoga pretvara u žrtvu maltretiranja i kako bi neko kao posmatrač, prema svemu tome trebalo da se postavi, nije lako odgovoriti. U svakom slučaju, patnja je za žrtve mobinga najgora. Naučnici ipak tvrde da ne postoji tipičan profil žrtve, odnosno da se za nekog pojedinca, ne može tek tako reći da je podložan tome da postane žrtva maltretiranja.

“Mnogi naučnici ističu kako nema tipičnog profila žrtve. Odnosno da to može da se dogodi svakome. Jer to ne zavisi od toga, u kojoj meri imate samopouzdanja, tj. koliko ste na takve stvari imuni. Presudno je kakve norme važe u grupi ljudi kojoj pripadate. Zato naučnici vole da kažu, reč je o fenomenu jedne grupe, jednog sloja društva.”

Drugim rečima, izvesna grupa ljudi je odgovorna za mobing sa kojim se suočavate, pojašnjava Karmen Trenc. Žrtve su oni koje neka zajednica ili neko društvo odbacuje. U takvim okolnostima gotovo svi pripadnici jednog društva nesvesno učestvuju u tome. Roditeljima čija se deca suočavaju sa mobingom eksperti savetuju, izbegavanje eventualnog konflikta sa napadačem ili roditeljima istog. Najvažnije je… “…o tome obavestiti nadležne u školi. Zatim detetu morate jasno staviti do znanja da ste uz njega i da to što mu se dešava nije u redu. Problemu treba pristupiti mirno, ali jasno reći: to tako ne može i protiv toga moramo nešto preduzeti.“ (Deutsche Welle)

Digitalna kultura isključuje privatnost, škola je koju u poslednje vreme skupo plaćaju američki političari poput kongresmena Vinera. Ona simpatična ptičica koja je simbol „Tvitera” u stvari je zamaskirana eksplozivna naprava. Tako bar pokazuje jedna ilustracija u „Tajmu”, a da je zaista tako uverilo se u poslednje vreme nekoliko američkih političara.

Najnovija žrtva eksplozivnog punjenja od 140 slovnih znakova bio je kongresmen Antoni Viner, kome se omaklo da pritisne pogrešan znak i umesto da svoju lascivnu poruku sa adekvatnom pratećom fotografijom uputi samo na jednog primaoca, 21-godišnju studentkinju, ona je stigla na adrese svih njegovih „tviter sledbenika”.

Ilustracija: „Tajm”

U polemici koja je ovde tim povodom usledila, otvorene su dve teme. Prva je stara koliko i politika, odnosno civilizacija: zašto su moćni ljudi seksualno navalentniji od onih drugih (poslednji meseci su pružili mnogo dokaza za to, a najrečitiji je onaj sa direktorom MMF-a, Dominikom Stros-Kanom).

U mnoštvu odgovora koji su dati, prepoznaju se dve, takoreći, antičke konstatacije. Zato što im se može, veli prva i što je vlast najveći afrodizijak, kaže se u drugoj.

Druga se tiče modernih telekomunikacija, odnosno „transparentnosti duha vremena”, kako je savremenu digitalnu kulturu opisao jedan ovdašnji bloger. Fenomena čija je osnovna karakteristika da se privatnost i prisustvo „onlajn” međusobno isključuju. Sve što je na nekom digitalnom uređaju – a to više nisu samo personalni računari, već i mobilni telefoni – otkucano i negde ili nekome poslato, kad-tad će postati javno.

Što se politike tiče, internet i takozvane „društvene mreže” – „Fejsbuk” i „Tviter” – postale su njena potreba i njen usud. Otkako je Barak Obama u svojoj kampanji koja je pre četiri godine u ovo vreme već uveliko bila u toku (mada je do izbornog dana bilo više od godinu dana) pokazao da one mogu da budu veoma efikasno sredstvo komunikacije sa biračima. Zbog toga se danas od iole modernih političara očekuje ne samo da imaju svoj vebsajt sa biografijom, programom i aktuelnim vestima, već i da sa biračima i simpatizerima budu i u stalnoj, pomenutim mrežama posredovanoj vezi.

U tome je međutim i velika prednost i opasna zamka. U stvari, više zamki. Novi komunikacioni medij je naime koliko zavodljiv, toliko i pritvoran. U isto vreme pruža i privid anonimnosti i intime, bliskosti i bezbedne daljine. Ali, glavni učinak je da do kraja razgolićuje. Nije jednostavno sve vreme biti na oprezu, niti povući jasnu crtu između zvaničnog, odnosno poslovnog i privatnog, odnosno ličnog.

Političari imaju potrebu da sebe predstave u što boljem svetlu, njihova žeđ za pozitivnim publicitetom je ogromna. Ali ne uspevaju svi da se zaustave na onoj granici na kojoj, u komunikaciji sa virtuelnim „Fejsbuk” prijateljima ili „Tviter” sledbenicima prestaje želja za dopadanjem, a počinje egzibicionizam. Novi mediji time postaju moćna pojačala negativnih osobina nečije ličnosti.

Tako se stiglo do situacije da tehnologija na momente prestaje da bude sluga i pretvara se u gospodara. Političari, naročito oni nesvesni da su onlajn mikrofoni, a često i kamere, stalno uključeni, o sebi emituju mnogo više informacija nego što bi inače hteli. Svako od njih tako postaje sopstveni „Vikiliks”.

Zanimljiv primer i ilustracija ovog stanja je prošlonedeljni odlazak novinarskih ekipa u Džuno, prestonicu Aljaske, da bi tamo preuzele pakete od po 24.000 strana dvogodišnje imejl prepiske nekadašnje guvernerke, a danas kontroverzne konzervativne političarke Sare Pejlin. Njoj svakako nije padalo na pamet da će ta korespondencija – sa saradnicima, prijateljima, porodicom – ikad biti predmet javne pažnje, ali, eto, dogodilo se da je katapultirana na javnu scenu kao partnerka Džona Mekejna u izbornom meču u kojem je na kraju pobedio dvojac Barak Obama – Džo Bajden, i postala nacionalna politička diva, posle čega nije mogla da se vrati u anonimnost.

Tolika količina materijala je naravno nesavladiva za jednog čoveka, pa i celu novinarsku ekipu, tako da su vodeći dnevnici „Njujork tajms” i „Vašington post”, koji su uvid u ovu prepisku tražili na osnovu američke verzije zakona o dostupnosti informacija, pomoć zatražili od stotine volontera, koji su dobili precizna uputstva kako da iz velike količine te jalovine iskopaju poneko zlatno zrnce koje bi moglo da se stavi na naslovnu stranu. Iako je odziv dobrovoljaca bio mnogo veći od potrebnog, njihov posao je dosad bio jalov, ali još se kopa…

Sve dakle ostaje negde zabeleženo. Ali ono što je doneo skandal sa nespretnim (i pohotnim) kongresmenom, bio je povod da se osvetle još neke činjenice savremene američke kulture. Kao, na primer, ona koja opovrgava preovlađujuće uverenje da se „sekstingom” – slanjem poruka nepriličnog i seksualno provokativnog sadržaja, bave samo tinejdžeri.

Poznati Pju istraživački centar u svom projektu „Internet i život u Americi” iznosi podatak da je to mnogo učestalije među onima između 18 i 29, ali da nije baš sasvim retko ni među onima starijim od 30 a mlađim od 49 (kongresmen Viner ima 46). Čak 17 odsto anketiranih u reprezentativnom uzorku je izjavilo da je primilo fotografije takve vrste, a pet odsto njih je takve sadržaje slalo.

Viši istraživač Pju centra Amanda Lenhart, u „Njujork tajmsu” ovo objašnjava „alhemijom seksa i tehnologije”. Nensi Bajm, profesorka komunikacionih studija i autorka knjige „Povezanost u digitalnom dobu”, sasvim je direktna: „Mi težimo da tinejdžere okrivljujemo za postupke koje i sami činimo… Da prave istinske gluposti onlajn i te kako su sposobni i odrasli”.

Veb dakle omogućava da se lakše vara – i da se lakše bude uhvaćen. Ali nije samo reč o najvažnijem nagonu, bez koga ne bi bilo ni života. U pitanju je i sve drugo. Nema mesta za sakrivanje u digitalnom dobu. Studije američke (i ne samo njene) kulture dobile su tako novu, provokativnu, ali i zahvalnu temu. (Milan Mišić politika.rs)

Američka administracija predvodi nastojanja za globalno širenje interneta u senci i sistema mobilne telefonije koje bi disidenti mogli da koriste u podrivanju represivnih vlada da bi tako izbegli cenzuru ili isključenje telekomunikacionih mreža.

To nastojanje, kako piše Njujork tajms, uključuje tajne projekte stvaranja nezavisnih mreža mobilne telefonije, kao i operacije koja bi se mogla nazvati “internet u koferu”. Takav kofer, čiji je prototip Stejt department finansirao sa dva miliona dolara, može biti tajno prenet preko granice i brzo omogućiti bežičnu komunkaciju na širem području, sa pristupom globalnoj internet mreži.

Plan, koji se pominje u mnogim intervjuima, dokumentima i tajnim diplomatskim depešama, ima varijante koje polaze od razlitčitih troškova i tehnološke razvijenosti. Neki projekti zasnovani su na tehnologijama koje se razvijaju u SAD, dok drugi koriste ono što su hakeri već smislili.

Stejt department, na primer, finansira stvaranje stelt bežične mreže koja bi omogućila komunikaciju aktivistima u zemljama kao što su Iran, Sirija i Libija. Zvaničnici podsećaju da su Stejt department i Pentagon potrošili najmanje 50 miliona dolara na stvaranje nezavisne mreže mobilne telefonije u Avganistanu, koristeći tornjeve u vojnim bazama. To je urađeno da bi se onemogućili talibani da isključe mrežu noću, pred planirane napade.

Takve ideje su samo dobile na značaju pošto je vlada egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka u svojim poslednjim danima isključila internet u toj zemlji. Sirijska vlada u poslednje vreme je takođe privremeno isključivala internet mrežu, koja je demonstrantima omogućavala komunikaciju.

Inicijativa američke administracije predstavlja na neki način otvaranje novog fronta u dugom diplomatskoj akciji čiji je cilj odbrana slobode govora i podsticanje demokratije. Decenijama su SAD emitovale radio emisije namenjene zemljama sa autokratskim režimima, preko Glasa Amerike i na druge načine.

U poslednje vreme je Vašington podržao razvoj softvera koji omogućava anonimnost korisnicima, na primer u Kini, kao i obučavanje onih koji žele da komuniciraju koristeći državni internet, a da ne budu uhvaćeni. Ta nova inicijativa je podršku našla u državnom sekretaru Hilari Klinton, a Stejt department prednjačci u američkim naporima.

Sve više ljudi širom sveta koristi internet, mobilne telephone i druge tehnologije, da bi se njihov glas čuo dok protestuju protiv nepravde i traže ostvarenje svojih težnji, navela je Klintonova u reagovanju na tu temu. Ona je dodala da je to istorijska prilika da se utiče na pozitivnu promenu koju Amerika podržava.

Iz Vašingtona stižu upozorenja da nezavisne mreže imaju i svojih slabih strana. Represivni režimi mogu da koriste uređaje kojima se mogu otkriti I uhapsiti aktivisti sa takvom tehnologijom, ili ih uhvatiti odmah na granici. Drugi, međutim, misle da su prednosti daleko veće i da cilj da se izgradi potpuno nezavisna infrastruktura koju je nemoguće isključiti, kontrolisati ili nadgledati.

Do kraja 2011. Stejt department će potrošiti oko 70 miliona dolara na takve projekte. Klintonova je pretvorila slobodu interneta u nešto po čemu želi da bude upamćena. Ali u Stejt departmentu veoma vode računa da svoju podršku prikažu kao unapređenje slobode govora i ljudskih prava, a ne kao politiku destabilizovanja autokratskih režima.

Insistiranje na toj razlici će teško moća da potraje, a Amerikancima preti opasnost da budu izloženi optužbi za dvoličnost, ako nastave da podržavaju autokratske vlade u Saudijskoj Arabiji i Bahreinu, a razvijaju tehnologiju koja i njih može da podrije. (tanjug)

Grupa hakera koja je u ponedeljak upala u kompjuterski sistem američkog Senata, preuzela je odgovornost za probleme koje je u sredu sa svojim sajtom imala Centralna obaveštajna služba (CIA).

Ta grupa, poznata pod nazivom “Lulz Sekjuriti”, poslala je putem društvene mreže Tviter poruku “Tango oboren CIA.gov”, pa su se tokom večeri pojavile teškoće oko pristupa sajtu agencije.

Iako je na meti izgleda bio javni sajt službe, gde nema klasififkovanih podataka, niti se tako može uticati na njene operacije, portparol CIA Mari Harf izjavila je da se slučaj ispituje.

Nekada je teško proceniti da li je neki sajt hakerisan, ili je oboren samo zato što je takva vest navela mnoge da ga otvore.

Ljudi iz “Lulz Sekjuritija” tvrde da je cilj njihovih akcija da ukažu na slabosti u bezbednosti interneta. (tanjug)

(CRI) Poslednjih godina u Kini, teško zapošljavanje svršenih studenata izaziva veliku zabrinutost. Zbog nedostatka iskustva oni koji su tek stekli fakultetsku diplomu, suočavaju se sa teškoćama na tržištu zapošljavanja. Upravo zbog toga, Fakultet za finansije Hepei koji se nalazi u gradu Baoding, pokušava da studente još tokom studiranja obučava trgovini preko interneta, kako bi stekli praktično iskustvo. Neki studeniti su već pre diplomiranja obavili trgovinu za pojedine firme u vrednosti od 2 miliona kineskih juana. Danas dolazimo na Fakultet za finansije Hepei, kako bismo se upoznali sa studenitima koji praksu stiču preko Interneta.

Studenitma prve godine smo odredili zadatak da do kraja studija obave trgovinu u vrednosti od najmanje milion juana, za studente viših škola ta suma je fiksirana na 500 hiljada juana, objašnjava Džang Mingje, profesor poslovno- trgovinskog odseka fakulteta. U februaru ove godine radi prakse preko Interneta, studenati elektronske trgovine su pod pokroviteljstvom profesora Džang Mingjea i uz tehničku podršku poznatog kineskog sajta Alibaba.com, stvorili bazu podataka Fakulteta za finansije Hepei.

Preko nje studenti obavljaju narudžbine za firme. Govoreći o ideji za stvaranje internet baze, profesor Džang Mingje je rekao novinarima:
“Trgovina preko Interneta studenitima našeg fakulteta je pružila mogućnost zapošljavanja u firmama. Oni preko Interneta traže klijente i narudžbine, što omogućava obavljanje posla svuda gde je mreža dostupna. Tako smo stvorili bazu za trgovinu preko Interneta.”

U stvari, studenit sa odseka elektronske trgovine Finansijskog fakulteta Hepei od 2002. godine obavljaju praksu trgovine preko Interneta. Pre dve godine naša labaratorija za trgovinu preko Interneta je počela saradnju sa sajtom Alibaba. com i pomogla nekim malim i srednjim privatnim firmama u rešavanju problema nedostatka odgovarajućih kadrova. U novembru 2007. godine student Džai Cui koji tada još nije bio završio fakultet, zbog svojih dobrih sposobnosti angažovan je u jednoj tekstilnoj firmi u gradu Baoding za stvaranje medjunardonog tržišta proizvoda od frotira i perškira. Za samo godinu dana, do 2008, Džai Cui je ostvario spoljno trgovinske narudžbine u vrednosti od 2 miliona kineskih juana, ili 10 odsto godišnje vrednosti poslovanja te firme.

Novinar je zajedno sa profesorom Džang Mingjeom ušao u jednu običnu sobu. To je sedište baze za trgovinu preko Interneta Fakulteta Hepei. Na ulazu u sobu su na policama izloženi serijski proizvodi kojima se trguje: peškiri, umetnički leptiri, cveće i čajevi. U sobi desetine studenata ispred kompjutera strpljivo rade, oni su „studenti trgovci” baze za praksu u trgovini, preko Interneta.

Studenti su, po grupama, podeljeni prema firmama kojima pružaju servis. Svaka grupa ima oko deset članova koji su dežurni kada nemaju predavanja. Na portalu za elektronsku trgovinu klijent vidi samo jedan račun, ali njega može da opslužuje jedan , nekoliko ili pak desetine ljudi.

Džang Li je studentkinja druge godine na odseku poslovnog engleskog jezika i ona je student trgovac. Ona obično otvori sajt kompanije Alibaba, otvori račun i na engleskom odgovara na pitanja koja postavljaju klijenti. Džang Li je rekla :

Obično koristimo sjat kompanije Alibaba na engleskom jeziku. Svakong dana objavljujemo informacije o našim proizvodima. Kada vide te informacije klijenti nam šalju podatke o narudžbini. Sledi moj „odgovor” i cenovnik. Ako to odgovara njihovom zahtevu kontaktiraju s nama, zatim detaljno razgovaramo.

Samo za dva meseca otkako radi na bazi za internet trgovinsku praksu, Džang Li je potpisala dve medjunarodne narudžbine u vrednosti od 200 hiljada kineskih juana.

Za ove studente koji sada studiraju na fakultetima, trgovina preko Interneta je prvi korak ka budućem zaposlenju, zato je suočavanje s teškoćama neizbežno. Studentkinja druge godine na odseku za poslovni engleski Tang Džaojun je rekla našem novinaru da iako je imala predavanja iz marketinga, veštine pregovaranja i pisanja komercijalnih pisama na internet trgovinsku platformu često šalje informacije na koje niko ne odgovori. Kada odgovori na upit klijenta o nabavci, najčešće nema povratnog odgovora. U praksi trgovina preko Interneta joj je dala prvi čas o usamljenosti.

Baza za trgovinsku internet praksu Finansijskog fakulteta Hepei je ne samo pružila studentima prostor za poslovanje i trgovanje već je i firmama ponudila talentovane kadrove. Broj firmi koje sa fakultetom ugovaraju trgovinu već je dostigao desetine, a mnoge od njih su iz provincije Gansu na severozapdu Kine, provincije Liaoning na severoistoku i provincije Džejiang na jugositočnom primorskom području. Nedavno je direktor jedne kompanije za proizvode od kašmira u gradu Singtai , provincije Hepei, posle ličnog ispitivanja izrazio zadovoljstvo radom studenata.

U početku osnivanja ove baze, profesor Džang Mingje je studentima postavio cilj da do završetka fakulteta svako mora da ostvari trgovinu u vrednosti od milion kineskih juana, ali tokom tri meseca od kada je uspostavljena baze, mnogi studenti su već premašili vrednost od 200 do 300 hiljada juana. Sada im je profesor Džang Mingje postavio novi cilj. On se nada da će svaki redovni student do završetka fakulteta moći da ostvari trgovinu u vrednosti od 10 miliona kineskih juana.

Dekan poslovno-trgovinskog odseka Fakluteta za finansije Hepei Hu Šujin je izrazio punu uverenost u uspešnu budućnost studenata. Ukoliko do završetka fakulteta studenti steknu dvogodišnje ili trigodišnje praktično trgovinsko iskustvo, klijete i uspeh u radu, onda će im svakako biti lakše da pronadju posao ili otvore sopstvenu firmu.

Internet je promenio naš život, politiku i društvo. Postao je deo svakodnevice mnogih. Koliko je postao neizbežan, toliko se postavlja pitanje kako utiče na nas, pogotovu na decu i mlade. Slika koja je slična po mnogim domovima: napolju sija sunce, a dete, umesto da se napolju igra ili da se bavi sportom, sedi u zagušljivoj, poluzamračenoj sobi – ispred kompjutera. Ništa ne vredi to što roditelji više puta pokušavaju da ga nateraju da izađe, prioritet imaju Fejsbuk, čet i slično. I zato nije ni čudno što se roditelji brinu, što se pitaju šta im to internet „radi“ sa detetom.

Internet kao vid komunikacije, relativno je nova pojava, ali se razvija strahovitom brzinom. Ludger Vezman sa Instituta za ekonomska istraživanja u Minhenu, u fokus stavlja učenje i kaže da ga je u tom smislu internet razočarao.

Međutim, u jednoj studiji tog instituta, već godinama se ispituju životne okolnosti i navike 1800 korisnika brzog internata. Između ostalog, postavlja se pitanje da li se đaci koji imaju brzi internat ređe sastaju sa svojim vršnjacima, ili je stvar obrnuta?

„Ono što smo konkretno mogli da ustanovimo jeste da su ta deca ukupno socijalno aktivnija od ostale dece: to znači da se češće aktivno bave sportom u nekom klubu, da češće idu u muzičku školu ili učestvuju u radu nekih socijalnih udruženja“, kaže Vezman.

Kontrolna grupa i istočnoj Nemačkoj

Pozitivno. Internet je dobar. Ali, možda to znači da su oni koji imaju brzi internat i onako socijalno aktivniji, angažovaniji. Kako je studija isključila tu mogućnost?

„Uporedili smo regione u istočnoj Nemačkoj, u kojima je iz istorijskih razloga rano uvedena veoma napredna opal tehnologija, koja međutim nije kompatibilna sa današnjim tehnikom za brzi internet“, objašnjava Vezman.

Te grupe, u istočnoj Nemačkoj služe naučnicima kao takozvana kontrolna grupa – jer nemaju pristup brzom internetu i to bez obzira na socijalni status. I ovde su deca koja koja koriste internat značajno socijalno aktivnija od ostale dece, kaže Vezman. Ta deca češće izlaze sa društvom i učestvuju u radu raznih grupa. (Dojče vele)

Najveća stopa smrtnosti dece i stalni nedostatak medicinskog osoblja problemi su sa kojim se suočavaju u Africi. To bi možda moglo da se promeni upotrebom mobilnog telefona koje imaju i mnogi siromašni Afrikanci. „Pritisnite taster jedan ili tri“ – zvuči kao da ste pozvali nekog mobilnog operatera. Ipak, ovde nema čekanja i dosadne muzike. Umesto toga, mladi Aleks Mando iz centralne Tanzanije može da čuje korisne savete. Radi se o pranju ruku, korišćenju toaleta i brojnim drugim pitanjima koja se tiču higijene. Posle svakog saveta, Mando može da odabere u kojem smeru će se priča nastaviti. Za ovaj telefonski servis ne mora ništa da plati.

Ponuda je nazvana Ajkol (elektronski poziv), a osmislio ju je tanzanijski univerzitet Muhimbili u saradnji sa evropskim stručnjacima. Denis Mazali je šef Instituta za higijenu pri univerzitetu i rado prepričava kako je došao na ideju za servis putem mobilnih telefona.

„Kada smo razgovarali sa studentima, govorili su: ‘Pogledajte, Mazali, u Tanzaniji u međuvremenu ima više mobilnih telefona nego toaleta!’ I to je zaista tako.“

Svi koji su radili na projektu od početka su vodili računa da usluga mora da stigne do seoskog stanovništva. To je eliminisalo napredne naprave, poput pametnih telefona ili tablet-računara koji mogu da pristupe bežičnom internetu. Umesto toga su iskorišćeni obični snimci glasa koje mogu da preslušaju i siromašni ljudi sa najobičnijim telefonima.

„Skoro 95 odsto stanovnika Tanzanije živi na selu, a upravo tamo imamo najveće probleme sa medicinskom negom. Jedan od glavnih razloga je što lekari i medicinsko osoblje nisu zainteresovani za rad na selu.“

Zato će sledeći korak u razvoju telefonskog servisa biti okrenut upravo ljudima iz profesije. Medicinske sestre, negovatelji i babice redovno će dobijati informacije o otkrićima i novostima važnim za posao i neće biti toliko otuđeni od gradova. Taj servis će raditi na istom principu kao onaj koji koristi obično stanovništvo, kaže Arnt Bubencer, šef austrijske konsalting kompanije „Komon sens“ (Zdrav razum):

„Samo ovde nećemo pakovati informacije u vidu priča nego ćemo nuditi činjenice na raznim nivoima: pre svega savete, iskustva i rezultate novih istraživanja.“

Obrazovanje kadra koji će raditi na selu je u interesu i ministra prosvete Šukurua Kavambve. On otvoreno priznaje da njegova Tanzanija mnogo zaostaje na ovom polju. To bi moglo da se izmeni upotrebom modernih tehnologija.

„Obrazovanje lekara i drugih zdravstvenih radnika može biti veoma olakšano upotrebom novih tehnologija. Moderne komunikacije svima omogućavaju pristup informacijama i udžbenicima iz celog sveta.“

Lekari na tanzanijskom selu koji znaju jednako kao kolege u Berlinu ili Njujorku? To sada još uvek zvuči kao utopija, ali se u Africi makar može osetiti optimizam da tehnologija neće više zaobilaziti tamošnju medicinu. (Dojče Vele)