Tehno – Nauka

Ruski Centar upravljanja letovima je sproveo danas uspešnu korekciju orbite MKS, prvu od tri planiranih. One su neophodne da bi se omogućili bolji uslovi za spajanje stanice sa teretnim brodom „Progres“ i politoranim „Sojuzom“.

Kako su saopštili u Centru za upravljanje letovima, MKS je promenio orbitu za 2,1 kilometra i sada je na udaljenosti od 391 km. Druga operacija promene orbite MKS je predviđena za 22. mart, a poslednja – 5.april.

Japanska kompanija „Obajasi“, specijalizovana za izgradnju solitera, planira da do 2050. godine sagradi lift do kosmosa. On treba da zameni teretne kosmičke brodove obezbedivši neprekidno dopremanje satelita, navigacionih sistema, kosmičkih aparata i tereta u Zemljinu orbitu.

Princip rada kosmičkog lifta je prilično jednostavan. Super čvrsta sajla proteže se od Zemlje iznad geostacionarne orbite, gde se zahvaljujući centrifugalnoj sili održava njena zategnutost. Ovom sajlom će se kretati teretna platforma brzinom od oko 200 km na sat. Odnosno, rastojanje do orbite će savladati za nedelju dana. Pretpostavlja se da će sajla moći da se napravi bilo koje dužine, na primer, do Meseca – 360 km.

Između ostalog, prvi je ideju o kosmičkom liftu još 1894. godine izneo ruski naučnik, otac kosmonautike Konstantin Ciolkovski. Na ovo ga je nadahnula pariska Ajfelova kula. U knjizi „Snovi o Zemlji i nebu“ on je predložio da ako se ovakva kula sagradi na visini većoj za nekoliko hiljada kilometara uz pomoć nje će čovek moći da se podigne u kosmos ne koristeći reaktivno kretanje.

1960. godine mladi naučnik Jurij Arcutanov je objavio članak pod nazivom „U kosmos – električnim vozom“ u kojem je izložio ideju žičare, koja Zemlju povezuje s kosmosom. Priča se da je prevod članka bio uključen u jedan od zvaničnih memoranduma NASA sredinom 70-ih, gde se s njim upoznao pisac naučne fantastike i popularizator nauke Artur Klark. U svom romanu „Fontane raja“ on govori o izgradnji takvog lifta.

Naučni članci na ovu temu pojavljivali su se i u  Evropi, i u SAD. Odnosno, projekat kosmičkog lifta nikad se nije smatrao fantastičnim, kaže urednik časopisa „Novosti kosmonautike“ Igor Lisov: „Jasno je zašto je sve ovo u principu moguće. Ako imate satelit koji visi na stacionarnoj orbiti iznad određene Zemljine tačke, naravno, moguće je provući s njega sajlu do Zemlje. Prirodno, ona će smetati i kolebati se u kretanju, ali ako odozgo okačite još i protivtežu takav sistem može biti manje-više stabilan. Zahtevi u pogledu čvrstine materijala su vrlo veliki i do nedavno su sve to bila duboko teoretska razmišljanja, ali sad se pojavljuju materijali koji bi mogli da izdrže takva opterećenja. Odnosno, s tačke gledišta fizike i tehnike tu nema ničeg nemogućeg,“ – smatra stručnjak.

Po projektu japanskih naučnika sajla za kosmički lift će biti napravljena od nanocevčica ugljenika. Ovaj materijal je 20 puta čvršći od čelika. Može da drži kontejnere s teretom i da ne pukne pod sopstvenom težinom. Osim toga, nanougljenička sajla će viti dovoljno laka i postojeće rakete će bez problema moći da je podignu u kosmos. Istina, zasad najduža nanocevčica nije duža od 1 metra. A za kosmički lift biće potrebna sajla dugačka najmanje 80 hiljada kilometara.

Čvrst materijal za sajlu nije jedini problem koji će morati da reše izumitelji ovakvog lifta. Mehanizmu za podizanje je potrebna energija: napajanje treba vršiti bežičnim putem, na primer, laserom velikog kapaciteta. među drugim poteškoćama projekta kosmičkog lifta su: radijacija, munje, vetrovi, meteori i kosmička prašina.

Ali ukoliko naučnici budu uspeli da reše ove probleme, moći će da se pristupi izgradnji kosmičkog lifta. Pritom japanski graditelji tvrde da će kosmički lift omogućiti da se značajno smanji vrednost isporuke tereta u Zemljinu orbitu. Sad za 1 kg tereta koji rakete dopremaju u orbitu, naručioci plaćaju 10-15 hiljada dolara, a podizanje liftom će ih koštati svega 100 dolara.

„Nije svaka ideja koja se na prvi pogled čini korisnom i efikasnom takva i u praksi. Klasičan primer je Spejs-Šatl, – kaže dopisni član Ruske akademije za kosmonautiku „Ciolkovski“ Jurij Karaš. „Kad je pravljen ovaj kosmoplan, pretpostavljalo se da će leteti bar svke nedelje. Međutim, kako se ispostavilo, nije bilo dovoljno klijenata koji bi svojim narudžbinama mogli da obezbede dovoljnu frekvenciju letova ovog svemirskog broda. Na kraju je svaki njegov start koštao 500 miliona dolara, što je mnogo skuplje nego let u kosmos uz pomoć običnog klasičnog nosača za jednokratnu upotrebu. Nešto slično se može dogoditi i s kosmičkim liftom. To je vrlo lepa ideja, ali treba sve dobro izračunati: koliko će koštati izgradnja, koliko će koštati eksploatacija i tehničko održavanje, i napokon – ono glavno, da li će viti dovoljno klijenata koji će moći da plate eksploataciju ovog kosmičkog lifta,“ – ističe on.

Po svemu sudeći, japanski naučnici nisu preterano zabrinuti zbog rentabilnosti projekta. Svi su uvereni da će kosmički lift predstavljati važan korak u osvajanju kosmičkog prostora. Jer, u kosmos će čovek moći da se popne isto tako jednostavno kao i na najviši sprat solitera.

Britanija obeležava stotu godišnjicu ekspedicije kapetana Skota na Južni Pol. Nasleđe tog tragično završenog istraživanja nastavlja se i danas, novim istraživanjima tog najmanje pristupačnog dela naše planete. Najnovija britanska ekspedicija upravo se vratila sa Antarktika gde se priprema za bušenje više od 3 kilometra ispod leda kako bi doprla do jezera zvanog Elsvort, u kome možda ima nauci nepoznatih živih bića.

Prosečna letnja temperatura na Antarktiku je minus 30 stepeni. Transportni avion ekspedicije sleće na pistu naučne baze.

Ova misija Britanskog antarktičkog zavoda, jedna je od najambicioznijih do sada i pripremana je tokom dva uzastopna leta.

Dejvid Pirs je mikrobiolog u istraživačkom timu.

„Jezera pod ledom prvi put su pronađena sedamdesetih godina. Tada je shvaćeno da bi u njima moglo da bude živih bića o kojima ništa ne znamo, koja su ostala izolovana od biosfere nekoliko miliona godina“, kaže Dejvid Pirs.

Međutim, već i dopremanje opreme za bušenje iziskuje vanredne napore.

Do sada je avionom prebačeno pet brodskih kontejnera opreme, težine 70 tona. Transporteri sa gusenicama prebacuju je preostalih 250 kilometara do baze, iznad jezera Elsvort, a bušenje će početi krajem 2012. Tehnologija za to razvijena je tek nedavno, kaže Dejvid Pirs.

„Jezera su na dubini od tri i po kilometra, a led ćemo bušiti vrelom vodom kako bismo napravili malu rupu u koju ćemo spuštati sondu za vađenje uzoraka vode i nataloženog materijala“, kaže Pirs.

Ovaj projekat podudara se sa stotom godišnjicom misije kapetama Skota, koji je uz pomoć sanki, nekoliko pasa i konja pokušao da prvi stigne do Južnog pola. U tome ga je pretekao Norvežanin Roald Amundsen, a svih pet članova Skotove grupe smrzlo se tokom povratka.

Kustos londonske izložbe o toj ekspediciji, Alasder Meklaud, kaže da se Skotovo nasleđe nastavlja i danas.

„Tada objavljenih 25 tomova podataka o pomorskoj biologiji, botanici i meteorologiji bili su prva saznanja o Antarktiku. Od tog trenutka Skotovo nasleđe vodilo je ka tome da Britanski antarktički zavod sada koristi te podatke da, na primer, izrađuje modele klimatskih promena u prošlosti“, kaže Meklaud.

Tehnologija je možda napredovala, ali naučnici uključeni u Projekat jezero Elsvort kažu da uzbuđenje pred nepoznatim još nadahnjuje ekspedicije ka ekstremnim delovima naše planete. (voa)

Kroz inovativni istraživački projekat ELVIIS, koji se proteže kroz nekoliko industrijskih grana, kompanija Ericsson će implementirati mobilnu konekciju u električne automobile kako bi njihovim vlasnicima omogućila veći izbor i kontrolu nad punjenjem.

Nova inteligentna arhitektura omogućava vozačima da u potpunosti kontrolišu proces punjenja automobila kada su priključeni na standardni električni priključak. Takođe, sistem automatski preusmerava sve troškove punjenja na račun vlasnika vozila. Sada, vozači će samo odrediti vreme i količinu struje putem konzole u samom automobilu ili daljinski upotrebom pametnog telefona ili tableta.

Koristeći mobilnu mrežu, automobil će komunicirati sa električnom mrežom i tako započeti proces punjenja u određeno vreme (npr. kada je struja jefitnija) što će vozačima doneti značajnu uštedu.

Projekat ELVIIS (Electric Vehicle Intelligent Infra Structure) je zajednički poduhvat kompanija Volvo, Ericsson, Geteborg Energi i Viktoria Institut. Kao testno vozilo projekta koristiće se Volvo C30 Electric koga će posetioci MWC sajma u Barseloni moći da vide na Ericssonovom štandu od 27. do 29. februara.

Glavne odlike ELVIIS projekta:

• Korišćenje postojeće mobilne i električne mreže

• Vozač određuje vreme i količinu punjenja preko konzole ili daljinski putem pametnog telefona ili tableta

• Upravljačka konzola u automobilu koja omogućava kreiranje šema punjenja kako bi se obezbedila optimalna iskoristivost energije i najpovoljnija cena

Američka agencija za aeronautiku i svemirska istraživanja – skraćeno NASA – proslavlja ove godine značajnu godišnjicu – prvo obletanje jednog američkog astronauta oko zemlje. Ali, dok se podseća prošlosti NASA i dalje stremi ka budućnosti.

20. februara 1962. godine Džon Glen je postao prvi američki astronaut koji je obleteo zemlju. 7 godina kasnije američki astronauti spustili su se na mesec. Istraživanja koja se sada sprovode na Međunarodnoj svemirskoj stanici trebalo bi da dovedu do novih uzbudljivih letova.

„Činjenica da sada imamo svemirsku stanicu u orbiti, sa šestoro ljudi koji ovde žive, rade i vrše eksperimente koje ne mogu da sprovode na zemlji, ispunjava me uzbuđenjem u pogledu budućnosti“, kaže astronaut Kejdi Koleman.

A ta budućnost obuhvata i planove za slanje ljudi na Mars, kaže direktor NASE, Čarls Bolden.

„Misije ka Marsu – naučna laboratorija koja je već na putu i misija MAVEN, prilično odmakla u razvoju – pružiće nam obilje podataka za bolje razumevanje crvene planete i naših potreba za ispunjenje predsednikovog zadatka, da sredinom 2030-tih pošaljemo ljude na Mars,“ rekao je Čarls Bolden.

Roveri, lenderi i orbiteri već šalju naučnicima mnoge podatke o Marsu. Pokretna laboratorija Kjuriositi trebalo bi da sleti u avgustu, a letelica MAVEN za proučavanje atmosfere mogla bi da poleti početkom iduće godine. Astronaut Koleman kaže kako ne sumnja da će i ljudi stići na Mars.

„To se neće dogoditi tako brzo kako želimo, ali ljudi su nestrpljivi, i u Americi i u svetu. Istraživanje je u ljudskoj prirodi, a mi živimo u svemiru. Mars je sledeći logični izbor pa ćemo otići tamo čim budemo spremni. Ali ima još mnogo posla da se uradi do tada“, kaže Kejdi Koleman.

Kejdi Koleman kaže da će se rado vratiti u svemir, isto što je rekao i jedan od prve sedmorice američkih astronauta. 36 godina posle svog prvog leta u orbiti Džon Glen je oborio novi rekord kada je 1998, u 78. godini, postao najstarija osoba koja je letela u svemir.

U svečanoj sali Rektorata Univerziteta u Beogradu će 29. marta biti održan seminar „Izvori informacija u biotehnologiji“. Pokrivene teme obuhvatiće baze sekvenci, alate za pretraživanje sekvenci, proteine, enzime, bioaktivna hemijska jedinjenja i pretrage u bazama patentne dokumentacije.

bio

Seminar zajednički organizuju Univerzitet u Beogradu, Zavod za intelektualnu svojinu i projekat SLING Evropske komisije. Učešće na seminaru je besplatno, a za više informacija o seminaru i načinu prijavljivanja molimo Vas da kliknete ovde.

Program seminara i obrazac za prijavljivanje su na engleskom jeziku i dostupni su na sledećim linkovima:

- Program seminara

- Prijavljivanje za seminar

Roskosmos namerava da se pridruži evropskom projektu EkzoMars – lanisranju dve istraživačke misije prema Crvenoj planeti 2016. i 2018. godine. Zvaničnu izjavu tim povodom resor će dati početkom marta posle pregovora sa Evropskom kosmičkom agencijom, kada će se u potpunosti projasniti i ruska uloga u misiji. EkzoMars je biti rusko-evropski projekat posle nedavnog izlaska Amerikanaca iz njega, zbog smanjenja budžeta NASE.

U okviru projekta EkzoMars planirano je da se u prvom lansiranju prema planeti pošalju dva uređaja odjednom: orbitalni i nepokretni za sletanje. A u drugom – polifunkcionalni marsohod. Oba lansiranja trebalo je da izvrše teške američke rakete Atlas-5. Prošle jeseni NASA je stavila do znanja da će 2016. sa raketom nastati problemi, i šef Evropske kosmičke agencije Žan-Žak Dorden pozvao je u EkzoMars Rusiju. Dorden je rekao da se pitanje ne svodi samo na pružanje rakete-nosača Proton. Ruska strana će postati treći ravnopravni učesnik projekta, vršiće sopstvene eksperimente i bitno obogatiti misiju, uverio je šef agencije.

Naučni sekretar Instituta za kosmička istraživanja Ruske akademije nauka Aleksandar Zaharov rekao je u intervjuu za Glas Rusije da među ruskim uređajima koji se mogu postaviti na EkzoMarsu, mogu biti neutronski detektori za traženje vode. Ruski stručnjaci konstruisali su takav detektor za naučnu laboratoriju na Marsu – veliku samohodnu stanicu NASE, koja sada leti prema Marsu.

Naše učešće tamo može da bude i u stvaranju sistema za sletanje – evropljani još nikada nisu sletali – ni u naučnim eksperimentima, govori Aleksandar Zaharov. Bio je planiran njihov obritalni uređaj. Uređaj za sletanje je takođe njihov, ali uz učešće Naučno-proizvodnog udruženja Laovčkin. Uopšte EkzoMars je dvofazni. Oan koji startuje 2016. je svojevrsni „demonstrator“.

Orbitalni uređaj će sastaviti kartu tačaka gde iz dubine planete u atmosferu izlaze metan i drugi gasovi. Posebno intrigira naučnike poreklo metana: vulkanske aktivnosti na Marsu nema, tako da se sumnja na drugi izvor – hipotetične mikroorganizme. Pored jednog od takvih mesta će i sleteti marsohod. Njegov glavni zadatak je traganje za primitivnim životom. Uređaj će biti snabdeven dugačkom bušilicom za uzimanje uzoraka tla. U celini misija EkzoMars pomoći će da se bolje shvati evolucija planete, kao i da se ocene razmere rizika sa kojima će se suočiti pilotirane ekspedicije sredinom aktualnog veka.

Da primetimo da će ovakav projekat za Rusiju biti i dobra mogućnost da podrži pravac istraživanja Marsa posle neuspeha sa stanicom Fobos-grunt.

Ruski biolozi su „probudili“ biljku čije se semenje više od 30 hiljada godina nalazilo u permafrostu. Stručnjaci sa Instituta za fizičko-hemijske i biološke probleme pedologije u blizini Moskve uspeli su da uzgoje nekoliko žbunjića fosilne flore. Ovaj jedinstveni eksperiment nam pruža šansu za veštačku regeneraciju biljaka iz ledenog doba.

Prastaro semenje se nalazilo ispod trideset metara dubokog sloja permafrosta u akvatoriji reke Kolime u Sibiru. To područje je poznato po velikom broju zamrznutih relikata životinjskog i biljnog carstva. Ruski biolozi su semenje pronašli u jazbinama glodavaca koji su ih pre mnogo hiljada godina izolirali pomoću stabiljki biljaka i koji su sakupljali biljke za zimovanje. O toj jednstvenoj prirodnoj kriobanci ispričao nam je naučni saradnik Instituta za fizičko-hemijske i biološke probleme pedologije, doktor bioloških nauka Stanislav Gubin.

To su jazbine koje se nalaze na dubini od 30 metara. Velike su otprilike koliko jedna fudbalska lopta. U ovim jazbinama mrmoti su čuvali semenje. Unutra se po pravilu nalazi i dlaka bizona i mošusnih goveda koji su tamo živeli u to vreme. To je izolirana ćelija gde je mrmot hibernirao tokom zime i čuvao hranu. Tamo je pronađeno oko 600-800 hiljada semena. To je jako sitno semenje, kao kod maka, ponekad malo veće, kao pšenica (konec golosa).

Na žalost nije celokupno pronađeno semenje pogodno za eksperiment. Izabrana je biljka silene stenophylla, koja još uvek raste u Jakutiji i dobro je prilagođena hladnoj klimi. O tome kako su naučnici uspeli da uzgoje floru koja je hiljade godina provela bez vode i svetlosti ispričala je starija naučna saradnica Instituta za biofiziku Ruske akademije nauka Svetlana Jašina.

Kada biljka nije sazrela, kod semenja su očuvani funikuli koji ih povezuju sa tkivom iz kojeg plod dobija hranu, jednostavnije rečeno, sa posteljicom. Pošto smo videli da ovi funuli izgledaju kao da su živi i da kod njih počinje prva faza rasta tkiva, počeli smo da radimo sa njima (konec golosa).

Naučnici su ove fragmente semena silene stenophylla smestili u hranljivu sredinu. Posle nekog vremena pojavila se klica. Ona je stavljena na dobro osvetljeno mesto, pa je za dva dana postala zelena. Biljka je zatim smeštena u zemlju i ne samo da se dobro osećala nego je čak i procvetala. Naučnici kažu da se prastara silene stenophylla po svom spoljnom obliku ne razlikuje od današnje. Izuzetak su cvetovi: kod „potomaka“ latice su šire i „rasečene“. To je pravo čudo, kažu autori eksperimenta, da se udiše miris star 30 hiljada godina!

Zaključci naučnika, koji su skoro objavljeni u časopisu „Proceedings of the National Academy of Sciences“, izazvali su odjek u svetskoj naučnoj zajednici. Dobijeni rezultati su sami po sebi jedinstveni, ali takođe otvaraju velike mogućnosti za izrađivanje metoda za čuvanje retkih biljaka u uslovima niskih temperatura. Sada je dokazano da njihove vitalne ćelije mogu hiljadama godina da egzistiraju na temperaturama ispod nule. Osim toga postalo je jasno da se arktički predeo u međuvremenu jako malo promenio: u zoni permafrosta danas nalazimo iste vrste biljaka koje su tamo rasle u epohi mamuta.

Čovečanstvo je brod koji plovi u tami bez karata i kompasa, izjavili su svetski futurolozi u Moskvi na međunarodnom kongresu „Globalna budućnost 2045“. Predskazivači budućnosti skloni su da predvide apokaliptički scenario razvoja čovečanstva poredeći ga s „Titanikom“.

Čoveku iz budućnosti pamćenje nije potrebno – informacija će se čuvati u mozgu, koji bude ugrađen u mozak, kažu futurolozi. Druga senzacija glasi: osećanja ometaju progres. Ranije su pisci naučne fantastike takve ljude nazivali robotima. Sad su to „novi ljudi“ gigantskih mogućnosti. „Neočovek“ savladava bolesti, može da se klonira i da osvoji kosmos, predskazuje američki pronalazač Rejmont Kurcvejl. Njegove druge kolege slikaju još neordinarnije slike budućnosti, izazivajući zavist holivudskih režisera i pisaca naučne fantastike.

Ovi poslednji, ipak ne gube nadu – entuzijazam povodom „novih ljudi“ kao nosilaca napretka teško da je opravdan. Ljudski razum je danas tražen kao nikad pre i u budućnosti se ova tendencija neće menjati, pre će biti da će se svet podeliti na one koji rade glavom i na one kojima su ove sposobnosti tuđe, kaže pisac Leonid Kaganov.

Danas je tendencija takva da su kao prvo, vrlo tražene intelektualne oblasti, a kao drugo, broj stanovnika od kojeg se traži da nešto čini, da radi, – opada. Moguće je da će na Zemlji nastati situacija kad će se stanovništvo podeliti na ove dve kategorije.

Živimo u čudnom svetu, dostignuća iz prošlosti postoje zajedno s tehnologijama budućnosti, kaže futurolog Sergej Moskaljov. Čovek je dobio neograničen pristup informacijama: ono o čemu se pre 10 godina moglo samo maštati danas je realnost.

Danas čovek na svakom mestu gde postoji internet ima pristup celom svetskom znanju. Ranije se teško moglo zamisliti da će čovek koji živi u gradiću iza Polarnog kruga, moći da uđe u Biblioteku kongresa SAD ili na sajt Ruske državne biblioteke.

Teško je osporavati ovakvo tumačenje događaja, a nema ni razloga. Ali neke tvrdnje ljubitelja koji vole da bace pogled u sutrašnjicu izazivaju kod profesionalaca nedoumicu, pa čak i osmeh. Tako pasaž o raseljavanju „novih ljudi“ po galaktici izaziva velike sumnje kod kosmonauta Sergeja Kričevskog. Kosmos je danas još uvek slabo proučen, slaže se s njim akademik Instituta za fiziku „Lebedev“ Aleksandar Gurevič, osim toga, za potpunu ekspanziju očiledno nema dovoljno resursa.

Nećemo moći da se širimo po kosmosu. Postoje vrlo određena energetska ograničenja. Naša energetika nije jaka.

Mnoge ideje futurologa se lako mogu demantovati, neke same sebe opovrgavaju. Postoji masa pitanja koja se mogu uputiti na adresu eksperimentatora s tačke gledišta morala i etike. Kakav će biti čovek ako se u njegovoj glavi pojavi mikročip? Kakva će biti psihologija individue potčinjene programu? I što je glavno, da li treba pozivati u pomoć kompjuter ako se danas koristi samo nekoliko desetina procenata mogućnosti ljudskog mozga? Odgovor na sva ova pitanja može dati samo budućnost.

U najbliže vreme ruski naučnici će početi da izučavaju uzorke vode uzete iz antarktičkog jezera Vostok. Po rečima rukovodioca ruske antarktičke ekspedicije Valerija Lukina vrednost ove vode je kolosalna. Jezero je bilo izolovano od atmosfere milionima godina, i u njemu mogu da budu sačuvani unikatni mikroorganizmi, kojih nema više nigde u svetu.

Rezultati istraživanja će takođe pomoći da se shvati kakav je bio Antarktik pre nego ga je pokrio led. ”Čak i da ne pronađemo nikakve žive organizme u gornjim slojevima vode jezera Vostok, svejedno ćemo doći do velikih otkrića. Prvi put ćemo saznati o uslovima prirodne sredine u kojoj je život nemoguć”, – naglasio je Lukin.