Internet

RRA analiza – govor mržnje na Internetu

Ostavljajući po strani pitanje važećih i budućih nadležnosti regulatornih organa nad oblašću Interneta, analiza govora mržnje na Internetu je ilustrativna zato što je reč o području neograničene slobode, u kojem najčešće nema dovoljno praktičnih mogućnosti da se efikasno interveniše u pogledu eliminisanja neželjenih sadržaja. Reč je, dakle, o slobodi izražavanja u najizvornijem mogućem vidu.

Savet Evrope je doneo Dodatni protokol Konvencije o visokotehnološkom kriminalu u vezi sa gonjenjem dela protiv ksenofobije i rasizma kroz kompjuterske sisteme, koji je od velike važnosti u ovakvim slučajevima širenja mržnje. Sporni sadržaji su sveprisutni. Nije reč samo o izjavama aktera u javnom životu ili izjavama iza kojih stoje manje ili više prepoznatljivi akteri, kao što su vlasnici sajtova, blogeri i slično.

Digitalni prostor ispunjen je sadržajima iza kojih stoje potpuno nepoznata lica ili pak lica čiji je javni profil bez značaja.

 

no hate speech

 

Oni mogu, bez realne bojazni od posledica, da iskazuju netrpeljivost prema bilo kome i na način koji sami odaberu. Ovo se, pre svega, odnosi na internetske forume, društvene mreže, zatim komentare čitalaca i tako dalje.

Postavlja se pitanje da li država treba da interveniše ili je dovoljno osloniti se na samoregulaciju. Država može da uspostavi određene nadležnosti u digitalnom prostoru, ali su njeni realni dometi često ograničeni. Ograničenja koja postoje u suzbijanju govora mržnje na Internetu tiču se njegovog globalnog karaktera i u suštini su tehničke prirode.

Naime, većina sadržaja koji mogu sadržavati govor mržnje u fizičkom smislu se nalaze na tlu SAD. Sadržaj na serverima koji se nalaze u SAD je zaštićen Prvim amandmanom američkog Ustava, koji garantuje slobodu izražavanja i predviđa potpuno drugačiji koncept govora mržnje od onog kakav je u, na primer, Nemačkoj. Kako je već bilo reči, sloboda izražavanja je u SAD vrednost kojoj se daje veća težina nego zaštiti od potencijalnog govora mržnje. Zbog toga se govori o samoregulaciji kao načinu koji je delotvorniji u smislu zaštite od govora mržnje i sličnih štetnih sadržaja.

Naravno da ni taj način nije bez nedostataka, jer se u praksi pokazuje da se takva samoregulacija vrlo često pretvara u jedan vid cenzure koju sprovode moderatori sajta, usmeravajući sadržaje u pravcu sopstvenih stavova o različitim pitanjima, što svakako nije u skladu sa demokratskim duhom Interneta.

No, i bez toga, moderatorski timovi na sajtovima u najvećem broju slučajeva nisu kvalifikovani za procenu određenog sadržaja kao govora mržnje, a napred smo već pokazali da u velikom broju slučajeva ta procena i nije laka. Samoregulatorni pristup sadržajima na Ineternetu je praktično jedini raspoloživi način, jer, ukoliko bi regulativa predvidela recimo da je za uklanjanje nepoželjnog sadržaja nadležno, na primer, tužilaštvo (kako je to u slučaju drugih medija), postupak bi predugo trajao i ne bi bio efikasan, jer u slučajevima kada se govor mržnje pojavi na Internetu, efekat ima samo | 24 | brza reakcija i brzo uklanjanje. Suzbijanje govora mržnje bi, dakle, trebalo da bude odgovornost čitave internetske zajednice, a ne (samo) države. Svaki korisnik Interneta već poseduje inkorporisane mehanizme reagovanja kod posrednika u razmeni informacija ukoliko primeti sadržaj koji smatra neprihvatljivim.

Reč je o tome da korisnici Interneta zapravo odlučuju o tome šta ih uznemirava i svako ko se oseti pogođenim ima tehničku mogućnost da alarmira posrednika koji treba da ukloni takav sadržaj. Sami akteri u digitalnom svetu zajednički kreiraju sistem vrednosti koji određuje šta je to diskriminacija i govor mržnje, koji se potom prijavljuje, a servisi, odnosno posrednici, takav sadržaj uklanjaju.

Kao tehnička mogućnost, na raspolaganju je i obraćanje administraciji konkretnog pretraživača (npr. Gugla) sa zahtevom da određene ključne reči, koje se automatski generišu, budu obrisane, odnosno da ključne reči koje upućuju na mržnju (npr. „mrzim crnce“) ne dovode do pogotka pri pretraživanju. 9 U ovom smislu, korisno bi bilo postojanje neke vrste regionalnog etičkog kodeksa, kako bi sistem samoregulacije imao na šta da se osloni.

Ograničene mogućnosti koje imaju nacionalne vlasti u domenu suzbijanja govora mržnje na Internetu, međutim, ne oslobađaju ih vlasti na lokalnom nivou brige za suzbijanje govora mržnje. Postoje slučajevi govora mržnje gde se počinioci mogu identifikovati i procesuirati.

Takođe, pokretanje postupka podrazumeva postojanje određenog stava zajednice o nekom pitanju, a od značaja je zauzeti stav protiv govora mržnje i u onim slučajevima u kojima je sprovođenje bilo kakvih mera nemoguće ili neefikasno, jer se tako simbolično naznačava odnos prema takvoj pojavi.

Bitni procesi koji mogu da pomognu su osnaživanje ugroženih grupa, promocija tolerancije i podizanje društvene svesti. Sve ovo je deo procesa na čijem kraju se nalazi oblikovanje kriterijuma od kojih zavisi šta će i na koji način biti određeno kao govor mržnje u jednom društvu. Krivično-pravna odgovornost i istražne radnje su poslednji raspoloživi korak u borbi protiv mržnje na Internetu, što je posao tužilaštva.

Tužilaštvo i policija treba da sprovode sve istražne radnje kako bi se utvrdio identitet počinioca govora mržnje kada je to neophodno, odnosno kada dolazi do ugrožavanja sigurnosti. Ugrožavanje sigurnosti je uglavnom i osnovni uslov za akciju državnih vlasti u domenu Interneta.

Uklanjanje sadržaja na Internetu od strane države kao posebna mera je moguća, ali bi u načelu trebalo da je uperen samo na sadržaje koji su usmereni na realizaciju u fizičkom prostoru, čime bi se narušila bezbednost onoga na koga se govor odnosi. Zaključak je da je građanska odgovornost osnovni korektiv koji uspostavlja sistem odgovornosti i omogućuje samoregulaciju. U praksi, to funkcioniše na sledeći način: kada mediji objave informaciju koja ugrožava nečija prava i obavešteni su o tome, a ipak odluče da takvu informaciju ne uklone, postaju odgovorni kao da su sami to isto rekli. Takvim načinom se postiže veća pravna izvesnost.

3 thoughts on “RRA analiza – govor mržnje na Internetu

  1. Dejan R. Popovic, dipl. inz.

    Ako ne ostavlm po strani pitanje važećih i budućih nadležnosti regulatornih organa nad oblašću Interneta, onda imam sledeci komentar.

    Prema clanu 24. Nacrt zakona o elektronskim medijima, Regulator kontroliše rad pružalaca medijskih usluga u pogledu dosledne primene i unapređivanja načela na kojima se zasniva regulisanje odnosa u oblasti elktronskih medija, u pogledu ispunjavanja uslova za pružanje medijskih usluga, kao i u izvršavanju drugih obaveza koje po odredbama ovog zakona i podzakonskih akata imaju pružaoci usluga, i preduzima propisane mere bez odlaganja. U sprovođenju kontrole iz stava 1. ovog člana Regulator je dužan da se posebno stara o tome da pružaoci medijskih usluga poštuju obaveze koje se odnose na programske sadržaje predviđene ovim zakonom i uslove pod kojima im je dozvola izdata, što se posebno odnosi na vrstu i karakter programa. Regulator pred nadležnim sudom ili drugim državnim organom pokreće postupak protiv pružaoca medijske usluge ili odgovornog lica, ako njegovo činjenje ili nečinjenje ima obeležja dela kažnjivog prema zakonu.

    Po clanu 74. stav 1. tacka 2. nacrta ovog zakona, medijsku uslugu pruža bez prethodno pribavljenog odobrenja, odnosno dozvole pružalac koji medijske usluge pruža isključivo putem globalne informatičke mreže (Web casting, live streaming i dr.), uz obavezu upisa u Registar medijskih usluga kod Regulatora.

    Medjutim, u nacrtu ovog zakona nije predvidjena kaznena odredba, odnosno novcana kazna za prekrsaj ako pruzalac medijske usluge ne postupi u skladu sa obavezom upisa u Registar medijskih usluga kod Regulatora (clan 74. u vezi sa clanom 86).

    U svakom slucaju bilo bi dobro da Ministarstvo za kulturu i informisanje, u saradni sa RRA, Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija, RATEL-om i drugim nadleznim organima i organizacijama, upozna slusaoce,TV gledaoce i javnost uopste sa novim nacinom pruzanja audio i audio-vizuelnih medijskih usluga putem globalne informaciono-komunikacione mreze “Internet” (eng. Webcast, srpski Web kasting; eng. Streaming media). Stavise, i Regulator (tj. RRA) i javnost bi trebalo da se upoznaju sa aktuelnim “veb- kastingom” u Srbiji koji je prikazan, na primer, na vebsajtu “net Televizor” (http://www.nettelevizor.com/index.php) i vebsajtu “radio stanica” (http://www.radiostanica.com/srbija/radio-stanice).

    O pitanju i problemu rada pruzalaca ostalih vrsta (elektronnskih) mediskih usluga – nekom drugom prilikom. Bice dana.

  2. Dejan R. Popovic, dipl. inz.

    U integralnom tekstu Sluzbe za nadzor i analizu programa RRA iz aprila 2014. – “Govor mržnje u medijima – pregled i analiza slučajeva u domaćoj i međunarodnoj praksi” u tacki 1. pocetak pasusa 2. glasi:

    “U ovom kontekstu razmatramo govor mržnje u medijima, što je potrebno razlikovati od raznih drugih delikata koji su počinjeni iz mržnje i koji su uređen i odgovarajućim zakonima. U Srbiji, pored Ustava Srbije (Zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti – član 49) … “.

    Ako se ovom pregledu i analizi razmatra govor mrznje u medijima, zato se onda u ovom radu, istine radi, nije pomenula i ustavna odreba o zabranjenjenim sadrzajima u medijima koja glasi:

    “Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje” (član 50. stav 2. Ustava Republike Srbije).

    Valja primetiti da se, po Ustavu RS, mrznja u medijima se ne odnosi na sve (druge) oblike mrznje, vec samo na rasnu, nacionalnu ili versku mržnju. Stavise, u “Vikipedijinoj” odrednici o govoru mrznje na engleskom jeziku u tacki 2.6 Council of Europe stoji: “The ECtHR does not offer an accepted definition for “hate speech” but instead offers only parameters by which prosecutors can decide if the “hate speech” is entitled to the protection of freedom of speech.”

    Cini se da je mrznja, bas kao i ljubav, jedna od najmoćnijih emotivnih stanja u prirodi ljudi.

Leave a Reply