Uticaj nasilnih video igrica na razvoj dece i kako ih možemo zaštiti

Pojedine ankete u zemljama Evropske unije pokazuju da oko 90 odsto tinejdžera i mlađih maloletnika koristi Internet, a od toga više od 60 odsto njih svaki dan razgovara u takozvanim “čet-sobama”, dok je troje od četvoro mališana voljno da podeli svoje lične podatke i podatke svoje porodice u zamenu za proizvod ili uslugu kao što je učestvovanje u onlajn video-igricama i sl. U Srbiji slobodno možemo reći da mladi izmedju 7 i 17 godina svaki trenutak svog slobodnog vremena provode u tzv. generacijskom čarobnom trouglu: TV, igrice i gubljenje vremena pred ogledalom.

Od svog nastanka, pre 15 godina, EUnet kroz svakodnevnu edukaciju društva, vodi računa o svojim korisnicima, upozoravajući na sve opasnosti koje vrebaju na Internetu, ali i načine kako se možemo zaštiti od istih. EUnet je razvio niz sigurnosnih servisa koji pomazu i deci i roditeljima pri korišćenju Interneta, a narocito u kontroli pristupa agresivnim sadrzajima. Protekla godina je u Srbiji proglašena godinom bezbednijeg Interneta i kroz razne vrste edukacija svako na svoj način je pokušao da upozori javnost, a pre svega roditelje, kako da zaštite svoju decu od rizika koji vrebaju na globalnoj mreži.

Stručnjaci već  ozbiljno počinju da upozoravaju na opasnosti od širenja od ove nove vrste bolesti zavisnosti kod dece, ali i kod odraslih. Video igrice  se mogu smatrati svojevrsnom elektronskom drogom koja guta slobodno vreme, ugrožava porodični budžet, ali i zdravlje dece, smanjuje radni učinak i povećava količinu negativne energije.

Lekari upozoravaju na opasnosti koje donose video igre, jer one podstiču agresivnost kod dece, gubi se jasna granica između stvarnosti i mašte, a kao i kod drugih bolesti, zanemaruju se druge aktivnosti i obaveze. Dugotrajno gledanje u ekran takođe može da prouzrokuje zamor očiju, a nedostatak fizičke aktivnosti može da dovede do gojaznosti.

Mnoge studije ukazuju da izloženost nasilničkim video igricama (1) povećava želju za fizičkim obračunom; (2) povećava nasilnička razmišljanja; (3) povećava agresivne emocije; (4) povećava agresivne akcije; i (5) umanjuje pozitivne akcije.

Svako peto dete u Srbiji dnevno provodi po nekoliko sati ispred računara u virtuelnoj stvarnosti. Kod nas su najzastupljenije igrice sa akcionim i potencijalno nasilnim sadržajem. Učenici kao najčešći razlog za igranje video-igrica navode zabavu (77,2 odsto), zatim uzbuđenje, dok oko deset procenata dece kaže da iz video-igrica može nešto da nauči. Najviše učenika u Srbiji igra akcione igrice, čak 44 odsto, virtuelne strategije voli 22 odsto učenika, a sportske 19 odsto.

Razlozi zbog kojih deca i mladi igraju video-igrice su različiti. Deca kroz njih najčešće žele da pobegnu od stvarnosti, one im često pružaju osećaj uspešnosti i pobede, ali i pripadnost određenoj zajednici. Roditelji moraju da znaju kakve im deca igrice igraju, moraju naći načina da im ponude drugačije sadržaje i da ih odvrate od svakodnevnog sedenja ispred televizora i računara.

Internet omogućava pristup informacijama, znanjima i idejama, svim njegovim korisnicima pa time i deci, a takođe pruža i mogućnost razvoja socijalizacije, povezivanje sa prijateljima, rođacima, razmenu ideja, informacija, ali i preispitivanje sopstvenih postavki o sebi i o svetu čime doprinosi ličnom razvoju dece.

Internet kao sredstvo za komunikaciju i upoznavanje sa drugim ljudima može u određenim okolnostima da predstavlja i veliku opasnost za njih, jer zapravo skrivajući se iza računara u komunikaciju sa detetom mogu doći osobe koje imaju loše nemere, i koje mogu doći do kontakt podataka deteta ili dogovoriti i susret sa njim. Pored toga na Internetu postoji veliki broj sadržaja koji nije primeren deci i koji može izazvati neprijatna osećanja i imati negativne posledice na njihov razvoj.

Da bi Internet bio bezbedan, moramo biti svesni svih opasnosti koje vrebaju u virtuelnom svetu, kao i načina na koji možemo da zaštitimo sebe, a posebno decu koja su najranjivija, puna poverenja i ne razmišljaju mnogo o posledicama.

Opasnosti na Internetu dolaze sa dva nivoa

1. Tehničke opasnosti kao što su virusi raznih vrsta koje mogu da sruše sistem, naprave štetu na softveru računara ili poremete funkcionisanje elektronskih servisa korisnika (mail, chat, e-banking, …). Korišćenje savremenih tehnologija za zaštitu od pojednih sadržaja na Internetu i ograničavanje pristupa tim informacijama je od ključnog značaja za zaštitu dece, ali i odraslih na Internetu.

2. Drugi nivo je ugrožavanje privatnosti koji je za decu izuzetno opasan. Nekada su roditelji deci pričali da se paze nepoznatih ljudi koji se čudno ponašaju ili im nude razne poklone, a danas većina ne zna kakav savet da da detetu koje svakodnevno stupa u komunikaciju sa nepoznatim ljudima na Internetu. Neophodno je da se roditelji upoznaju sa navikama ne samo svoje dece na Internetu nego navikama vršnjačke grupe kako bi mogili bolje da razumeju i da prate ponašanje svog deteta. Za to je potrebno da i sami koriste Internet jer u protivnom ograničavaju svoje mogućnosti da se informišu i pravilno upute svoje dete. Glavni problem je taj što se Internet od strane roditelja često ne doživljava kao mesto na kome deca ostvaruju svoje socijalne kontakte.  Ako je dete samo u sobi i koristi Internet, to ne mora da znači da je ono zaista samo.

Za i protiv

Nasilničke igrice čine oko 80 posto prihoda industrije video igrica, dok sport i drugi formati video igrica čine samo 20 posto tržišta. U uzorku od 33 popularnih igrica dva glavna proizvođača, 80 posto ih je imalo nasilni sadržaj. Trenutno, industrija video igrica reguliše samu sebe, tako što koristi rangiranje po godinama. One koje imaju nasilnički ili seksualni sadržaj dobijaju oznaku Adult Only – 18 godina i stariji. Kritičari video igrica kažu da trenutne politike nisu adekvatne. Oni takođe tvrde da mnogi roditelji ne znaju koje video igrice njihova deca kupuju i igraju.

Pitanje za promišljanje

Da li naša država treba da propiše krivične kazne za one koji prodaju, iznajmljuju ili prikazuju nasilničke video igrice maloletnicima?

Argumenti koji idu u prilog ovom pitanju su:

1. Trenutni sistem ocenjivanja i samo-regulisanja ne deluje. Proizvođače video igrica interesuje da zarade, a ne da zaštite decu. Prodavnice ne primenjuju sistem, a roditelji nisu svesni njegovog postojanja. Kao rezultat toga, mladi ljudi mogu da kupe nasilničke video igrice.

2. Dokazi povezuju nasilničke igrice i nasilje u stvarnom životu. Mnogi istraživači su zaključili da nasilničke video igrice imaju negativan efekat na mlade igrače.

3. Već je previše stvarnog nasilja u životima dece. Igranje nasilničkih video igrica stimuliše decu da se ponašaju agresivno i smanjuje pozitivne modele ponašanja.

4. Vlade mogu da pomognu roditeljima da zaštite mlade ljude i da ih vaspitaju na pozitivan način. Razumno je kontrolisati količinu nasilja koje deca dožive igrajući video igrice.

Protivnici ovakvih kazni trvde da roditelji imaju odgovornost da vaspitavaju svoju decu i da ih uče da je nasilje pogrešno. Stvarno nasilje je ono koje šteti deci i trebalo bi ga sprečiti. Razne studije su pokazale da učenici koji su naskloniji da postanu nasilni su oni koji su videli ili bili žrtve nasilja u stvarnom životu.

Ono što se nameće kao zaključak je savet roditeljima da iskoriste sve benefite novih tehnologija, koje im sa jedne strane omogućavaju da se zaštite od svih pretnji sa Interneta, a sa druge da deci zabrane određan sadržaj koji ne žele da posećuju.

Takođe, neophodno je da se roditelji bave  stalnom edukacijom dece o opasnostima koje vrebaju sa globalne mreže, kao i ograničiti im vreme koje provode uz video igrice. Potrebno je deci ukazati da vreme ispred računara upotrebe na pravi način, tako što će doći do važnih i interesantnih informacija, znanja i ideja na Internetu, umesto što to vreme koriste za igranje igrica.