Uloga škole u prevenciji digitalnog nasilja

Digitalno nasilje je veoma širok pojam i podrazumeva niz negativnih okolnosti kojima naše dete može biti izloženo. Često možemo naići na situacije u kojima dete trpi neku vrstu nasilja, a da roditelji zbog nepoznavanja šta sve internet sa sobom donosi, nisu ni svesni toga. Kako bismo sprečili da dođe do mnogobrojnih neprijatnosti, moramo se edukovati, a ukoliko se dogode, moramo znati koji su to koraci koje bi trebalo da preduzmemo da se ta vrsta nasilja zaustavi, kao i ko može, odnosno kada sme da reaguje.

Starije generacije nisu odrasle uz telefon i internet, ali ga danas svakodnevno koriste. S druge strane, deca, maltene od svog rođenja imaju touchscreen ispred sebe i koriste pogodnosti koje im digitalni svet nudi. Od malih nogu i prstiju, na tabletu gledaju crtaće, dečije emisije ili prate jutjubere i njihov trend snimanja svojih društvenih aktivnosti. Ako  ih zanima nešto novo roditelji više nisu prva adresa, već znaju da je internet mesto gde prvo mogu da komuniciraju sa svojim vršnjacima ili da jednostavno pitaju Google i Youtube.

Na svim tim digitalnim adresama vrebaju neke opasnosti. Od najobičnijeg „malvera“ koji može da im zarazi telefon virusom, do onih mnogo gorih situacija kada ljudi, ali i vršnjaci tragaju za svojim žrtvama koje mogu da četovanjem, uključivanjem u forume ili socijalne mreže ponize, uznemire ili naprave neželjeni sadržaj koji će dalje podeliti sa ostatkom društva. U takvoj situaciji, najveća prednost koju možemo da ostvarimo leži upravo u edukaciji o problemu i o potencijalnim rešenjima.

Istraživanja su pokazala da čak 90% roditelja smatra da je zadatak škole da upozna roditelje sa digitalnim nasiljem i tu škola zaista i jeste u obavezi da uključi roditelje dece koja trpe nasilje, ali i one čija su se deca nasilno ponašala. Zakonima i podzakonskim aktima koji se primenjuju u obrazovno-vaspitnim ustanovama svako nasilje je zabranjeno i zaposleni su uvek u obavezi da reaguju, smatra Biljana Lajović, specijalista školske psihologije iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

„Postoji nekoliko nivoa digitalnog zlostavljanja, te samim tim i više nivoa nadležnih kojima se možemo obratiti. U skladu sa tim, u školi preduzimaju aktivnosti prvo nastavnik i odeljenski starešina koji će razgovorom pokušati da reše problem. Ukoliko to nije moguće, sledeća adresa je tim za zaštitu od nasilja, odnosno unutrašnja zaštitna mreža. Tek nakon toga, u onim najozbiljnijim oblicima nasilja kao što su snimanje nasilnih scena, distribuiranje snimaka i slika, kao i dečja pornografija uključuje se spoljašnja zaštitna mreža koju čine policijska uprava, centar za socijalni rad, ustanove zdravstvene zaštite, kao i javno tužilaštvo“, objašnjava Lajović.

Iako roditelji očekuju da škola sprovede disciplinske mere, propisi nalažu da se roditelj kao privatno lice obraća nadležnom javnom tužilaštvu ili policiji, koji dalje postupaju. U isto vreme, oko dve trećine roditelja smatra da bi i školu trebalo osnažiti za suočavanje sa problemom digitalnog nasilja.

Tu je uloga roditelja ključna i upravo roditelji moraju da budu „prva linija odbrane“ koji će svojom edukacijom, razumevanjem pretnje i problema, kasnijim direktnim razgovorom uputiti decu na načine zaštite, o kojima Lajović detaljno piše na edukativnoj platformi bezbedniklinci.rs, polaznom tačkom za digitalnu edukaciju o bezbednosti dece na internetu.

Kada se digitalno opismenimo, postoje i servisi koji nam omogućavaju sigurnu dečju zonu, uz koje možemo da vodimo računa o vremenu koje naša deca provode na internetu kako bismo ih zaštitili od štetnih uticaja.

Direktan razgovor sa decom je ključan jer time doprinosimo da deca svoje roditelje dožive kao saveznike u zajedničkom učenju, a ne kao one koji ih kontrolišu i narušavaju njihovu privatnost. Sa decom je sve mnogo lakše ako nam veruju i stoga je izgradnja poverenja i prijateljskog roditeljskog odnosa najvažnija.