Prvi koraci ka „solarnom komšiluku“
Dok pojedinačna domaćinstva u Srbiji već godinama koriste solarne panele, kolektivni prozjumeri – stambene zajednice koje zajednički proizvode električnu energiju – još su prava retkost. Ipak, primer zgrade na Novom Beogradu pokazuje da je taj model moguć, isplativ i društveno značajan.
Sedam stanara jedne četvorospratnice odlučilo je da zajednički uloži u postavljanje solarne elektrane snage 15 kW. Projekat je trajao oko dve godine, a instalacija svega šest dana. Rezultat? Svaki od investitora dobija više od 2 kW energije godišnje, dok 300 vati ide na račun zajedničke potrošnje — osvetljenja hodnika, lifta i drugih deljenih troškova.
Kako je sve počelo: ideja, podrška i prepreke
„Najveći izazov bio je ubediti komšije“, iskreno priznaje Rastislav Kragić, jedan od pokretača inicijative. Da bi projekat mogao da se sprovede, bilo je potrebno da se složi najmanje dve trećine stanara. U praksi, to često znači višemesečne razgovore, ubeđivanja i usaglašavanja interesa.
Ovaj pionirski poduhvat deo je šireg projekta „Klima i energija u rukama građana“, koji sprovodi Centar za unapređenje životne sredine, u okviru programa EKO-SISTEM koji podržava Švedska, a realizuju Mladi istraživači Srbije. Projekat ima za cilj da građanima olakša prelazak na obnovljive izvore energije i pomogne u stvaranju modela koji bi bio primenjiv i u drugim zgradama.
Više o iskustvu Kragića i njegovih komšija može se čuti u epizodi podkasta „Elektrifikacija 2.0“ dostupnoj na YouTube kanalu Centra za unapređenje životne sredine.
Cena, subvencije i rok povraćaja ulaganja
Finansijski model bio je presudan da se projekat realizuje. Zahvaljujući subvenciji Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ), koja je pokrila 60% troškova, sedam investitora uložilo je po oko 1.000 evra. Kragić objašnjava da su uz pomoć kalkulatora za isplativost utvrdili da se ulaganje vraća za pet godina — brže ukoliko cena električne energije nastavi da raste.
Za domaćinstva čiji su mesečni računi iznad 5.000 dinara, ušteda može iznositi i do 200 evra godišnje. Nakon što se investicija isplati, proizvedena energija praktično postaje čist profit.
Tehnički i građevinski detalji: više od postavljanja panela
U praksi, postavljanje solarne elektrane nije samo tehničko pitanje, već i građevinsko. Kragić ističe da hidroizolacija krova mora biti u perfektnom stanju pre montaže, jer svaka greška može prouzrokovati ozbiljne štete. Sama instalacija je završena za šest dana, ali je administrativni deo trajao gotovo godinu dana.
Od dobijanja saglasnosti i odobrenja za priključenje, preko prilagođavanja mernih mesta, do potpisivanja ugovora sa snabdevačem – birokratija i dalje predstavlja jedan od najvećih izazova. Poseban problem, kaže Kragić, jeste što stambene zajednice nemaju pravo na direktnu potrošnju proizvedene energije, za razliku od individualnih domaćinstava. Time se gubi deo potencijalne koristi.
Jedno od rešenja koje se razmatra jeste model po kojem bi se za stambene zajednice priznavao određeni procenat direktne potrošnje, a za višak bi se plaćala mrežarina. Takvo pravilo bi, prema mišljenju učesnika projekta, podstaklo znatno veći broj kolektivnih prozjumera u Srbiji.
Iskustva iz Evrope: gde je Srbija na solarnoj mapi
U mnogim državama Evropske unije, koncept kolektivne energetske proizvodnje već je dobro razvijen. U Nemačkoj, Holandiji i Danskoj zajedničke solarne elektrane su standard — ne samo u stambenim zgradama, već i u ruralnim zajednicama i kooperativama. Modeli se razlikuju: negde građani kupuju udele u energetskom preduzeću, dok se drugde paneli dele po procentualnom učešću u investiciji, kao u slučaju zgrade sa Novog Beograda.
Srbija, međutim, još uvek nema razrađen okvir za masovniju primenu. Prema podacima Agencije za energetiku, do sada je svega nekoliko stambenih zajednica dobilo status kupca-proizvođača, i to uz podršku međunarodnih donacija ili pilot projekata. To znači da je zakonska i tehnička infrastruktura još u povoju, ali da interesovanje građana raste.
U tom kontekstu, inicijative poput one iz Beograda postaju važni primeri koji mogu poslužiti kao „putokaz“ budućim projektima.
Energetska tranzicija odozdo: moć građanske inicijative
Decentralizovana proizvodnja energije, u kojoj građani postaju istovremeno potrošači i proizvođači, više nije utopija. Ona se sve više prepoznaje kao ključan element energetske tranzicije. Evropska komisija još od 2019. u okviru paketa „Čista energija za sve Evropljane“ promoviše aktivno učešće građana kroz tzv. energy communities.
Značaj takvih inicijativa nije samo u smanjenju računa za struju, već i u rasterećenju elektroenergetske mreže i smanjenju gubitaka koji nastaju prenosom energije na velike udaljenosti. Kada se energija proizvodi i troši lokalno, dobija se sistem koji je otporniji, efikasniji i ekološki prihvatljiviji.
Projekat sa Novog Beograda to jasno pokazuje: sedam stanara nije promenilo samo svoje račune, već i način razmišljanja o energiji.
Administrativna zavrzlama: Infostan i zajednička potrošnja
Jedan od poslednjih koraka u projektu je dogovor sa javnim preduzećem Infostan o načinu fakturisanja zajedničke potrošnje. Budući da Infostan upravlja naplatom za komunalne usluge, potrebno je definisati kako će se prihod od proizvedene energije i obračun uštede pravilno rasporediti.
„Nismo prva zgrada koja postaje prozjumer, ali jesmo prva sa zajedničkom potrošnjom i više pojedinačnih investitora“, kaže Kragić. Očekuje da će njihov slučaj postati model prema kojem će se i druge zajednice orijentisati.
Brojevi koji menjaju perspektivu
Srbija ima oko 55.000 registrovanih stambenih zajednica. Čak i kada bi samo 1% njih postavio solarne elektrane od 15 kW, to bi značilo više od 8 MW dodatne zelene energije — dovoljno da se napaja oko 3.000 domaćinstava.
Ako se u obzir uzme sve veća dostupnost domaćih proizvođača solarnih panela i pad cena opreme, jasno je da je „solarni komšiluk“ sledeći korak u energetskoj evoluciji urbanih sredina.
Od krova do kulture energije
Priča sa Novog Beograda nije samo tehnički uspeh, već i primer društvene promene. Kada komšije zajednički investiraju u obnovljive izvore, grade ne samo elektranu, već i poverenje, zajedništvo i svest o odgovornom korišćenju resursa.
Da bi takvi projekti postali pravilo, a ne izuzetak, potrebne su sistemske promene — jednostavnije procedure, jasniji propisi o zajedničkoj potrošnji i podsticaji koji će motivisati stambene zajednice da postanu deo energetske tranzicije. Jer, kao što pokazuje ovaj primer, Sunce se zaista može deliti – ako postoji volja i znanje kako.
